Ona postoji

Bi je studeni u mojen gradiću. Teška jesen obojala je ulice i popila kafe. Ono bljutavo espresso za dvi kune iz aparata. Bolju ja skuhan ki ne znam ni ča sve gre u kafe. Bolju skuha moj sused kad ju ne kuha. Kako je ovo sada imalo smisla? Uglavnom, ni nanke jesen ča je nekad bila očito. Sedi san tako na klupici u parku. Sve je bilo uredu dok ni prišla neka čengrizava baba s lakiranin nohtima koja me optužila da sam hiti smeće u park. Kako babi koja te optužuje da si hiti smeće u park objasniti da nisi hiti smeće u park? Nikakor. Zato sam pokupi smeće i ispriča se gospođi. Bila je veoma ponosna. Onda sam krenu za njom i klepnu ju s letvom po glavi. Evo ti babo. Dobro, nisam to napravi al ni da nisam stia. I dalje sam besciljno sedi na klupici i iska san neku zanimaciju kad se stvorila ona. Pavica. Eto tako ćemo ju nazvat. Lepršavo je koračala parkom, vjetar joj je milova lase. I bila je baš onako ženstvena, mislin, imala je trepavice, duge lase i one dve balote zgor trbuha. Bila je divna. Ko jafa keksi. Ja volin jafa kekse. Ustvari volin sve ča se more stavit u usta. Ovo je zvučalo krivo, misli san na hranu naravno. I tako je Pavica šetala parkon i na moje ugodno iznenađenje doronila ispred imene. Pitala me dal more ses a ja sam reka "more more samo da ren kupit neku miću gumu u butigu". Zapravo je pitala dal more ses kao sjes :/ Tu je započela ljubav. Instantno sam se zaljubi. Sejni dan san je pozva na kafe a pošto ni volila kafe, pili smo limunsku travu. Vrlo brzo započeli smo ljubavnu aferu. Sve je bio savršeno. Volila me je više nego lajkove na Instagramu. Ni bila na snapchatu po cjele dane, uživala je u blagodatima prirode. Pokloni joj nisu bili važni, želila je samo moju prisutnost. Čak je volila seriju Lost i Belmondove filmove. A onda, sasvim neočekivano, dogodilo se nešto strašno. Zbudi san se.